22. septembar
Nedelja.
Bar.
7 ujutru.
Danas se vraćam za Beograd. Ali ne pre nego što istražim još malo plaže i okolinu. Lagan doručak, izlazim iz hotela i krećem peške. Ključ i telefon. Ništa drugo nisam poneo. Spuštam se bliže moru. Slabo ima ljudi, vlada mir.
Nema više muzike sinoćnjih žurki. Vetar pojačano duva, toplo je. Savršeno je. Pratim more i idem peške. Besciljno lutam... rekao bih da sam krenuo u pravcu Sutomora.
Premalo dolazim ovde.
Previše je lepe prirode, prirode gde vazduh ne štipa nos, gde nema ljudi, gde mogu pobeći od mog života. Malo po pesku, malo po kamenu, malo bos po vodi. Šetam bez ijedne brige na ovom svetu, iako znam da nemam mnogo vremena, trudim se da zaboravim na sve.
Već oko 9 će Mirko videti da me nema, da li će videti poruku koju sam mu ostavio, ne znam. Samo se nadam da neće dići paniku i da će biti relativno normalan kad se vratim.
Nije jako sunce, divno je za šetnju. Oblaci se gomilaju, kao da će kiša, ali vetar ih tera dalje od mene. Spokojan sam, neće biti kiše. Mogu da uživam.
Na kakvog čoveka ako naiđem, samo prođem, ne trudim se da niti pokrećem neku komunikaciju niti me baš briga za bilo koga. Želim otići.
Bar na kratko.
Išao sam u pravcu gde nema mnogo ljudi, bar nije bilo u ovo doba jutra. Završih na kraju na nečemu što se zove Crvena plaža. To sam tek kasnije shvatio guglajući. Hodao sam u tom pravcu, sa peska naišao na kamenje.
Volim spoj kamena i vode. Kamen je nekako dublje vezan sa vodom, oblikovan po toj vodi. Često sam zastao i posmatrao oblike kamenja. Uglavnom sivi, ali bio je i poneki tamno crvenkasti, bordo.
Pešačući sigurno sad već sat vremena, stigao sam do kraja plaže. Dalje se nije moglo, te sam mogao samo nazad. Seo sam tako na to kamenje, i posmatrao horizont. Tamo negde u daljini plavetnila, cepali su se moje brige i problemi. Cepali su se na pola, i nestajali u dubini tog plavetnila, gde mi pogled ne doseže. Gledao sam brodove u daljini, galebove koji bezbrižno lete. Videvši ih, zapitao sam se kako li je njima, bez ijedne brige na ovom svetu. Često sam to pitao mačke i pse na koje naiđem. To mi je valjda pitanje za svaku životinju. Oni valjda imaju svoje brige i nagone.
Izabrao sam neki lep kamen i bacio u vodu. Prvih par onako, koliko sam mogao. A onda sam bacao kamenje iz sve snage.
Time sam nekako potvrđivao moje prisustvo ovde. Baš na tom mestu, baš na toj plaži. Da nije mene, to kamenje bi ostalo na površini, možda pomogne pri razvitku nekog sveta u vodi. To sam omogućio ja...
Sigurno je već 9 sati. Možda i pola 10. Nisam poneo ni sat. Polako krećem nazad. Ništa se promenilo nije u povratku, duboko uzdišem, da me svež morski vazduh rasani i kiseonik opusti moje napete misli. Gledam u zemlju, u to lepo šarenilo komenja. Zaista, bilo je lepo zakoračiti na to kamenje, drugačije od peska ili zemlje.
Podigao sam pogled i video nju.
Video sam raznog sveta ovog jutra, ali tako lepu devojku koja privlači pogled, nisam. Potpuno neočekivano, sami smo na celoj plaži. Ili barem na onom delu plaže koje je vidljivo mom oku. Kao dva izgubljena sveta koja lutaju, zagubljena u vremenu, spas traže u istoj mirnoj krajnosti. Krajnosti dalekoj od drugih. Hodala je u nekim sandalama, pomalo nevešto se snalazila na kamenju. Cela se vijorila u nekoj beloj prolećnoj haljini. Kao neki anđeo u liku devojke, sišla sa nebesa da budi ono najlepše u muškarcu. Vetar joj se poigravao sa kosom, puštena. Braon ili crna kosa.
Sivo kamenje, plavo more, tamno plavo sivo nebo. I ona bela, kao da koračajući spaja sve to u jedno. U čoveka, u nju. Zastao sam i posmatrao je.
Hodala je i došla do dela gde nema toliko kamenja, izula se. Sišla je u vodu, tek da pokvasi noge. Hodala je po vodi ka meni, nije me primetila, gledala je ka moru.
Hodala je tako slobodno u toj vodi, kao da je time rešila sve brige, odavao je osmeh. Stopala joj se hlade u toj vodi, a kamenje joj ližu stope koje ostavlja. Ona je u toj vodi slobodna, srećna, oslobođena svega što ovo društvo donosi.
Njene brige ne znam, ne znam njene probleme, ali znam da je ta lepa duša, došla tu na to mesto da se oslobodi svega, da zajeca, da se stopi sa vodom i zamaskira suze.
U toj sredini između zemlje i neba, ona je prelepo spajala ta dva sveta.
Ponekad bi napravila krupan korak, pa napravila talase oko sebe. Nešto slično sam i ja radio, sa kamenjem. Oboje smo hteli neku komunikaciju sa morem, sa tim živim svetom koji čuva. Još smo se približili, sela je na kamenje i posmatrala more. Prišao sam joj, sa njene desne strane.
Bela haljina je prekrivala njenu nežnu kožu i crveni donji veš. Da li je kupaći ili donji veš, ne znam, ali videh vrelinu koju pokušava da obuzda nežna letnja haljina. I uspeva tek po malo. Iz kamenja uzdižu se njena stopala i glatke noge, još uvek mokre od hodanja po vodi. Seo sam blizu nje, ali ne mnogo blizu. Nisam hteo da narušim njen lični prostor.
Pitao sam da li smetam, rejka je Ne. Tad sam je prvi put video. Tamne oči, usne lepog oblika, ne mnogo pune, ali slasne, glatke, elegantne. Okrenula se i posmatrala more, Imala je naočare na glavi a niz glavu joj se komešala kosa po nedrima i ramenima. Kao da je vetar njenom kosom ostavljao znakove na koži. Bio sam očaran, zabazeknut.
Poput nje, i ja sam se izuo opet i zakoračio u more. Malo šetao i vratio se na mesto pored nje. Gledao sam u more kao i ona, a krajičkom oka gledao u nju. Gledao grimase, osmehe, treptaje, mladeže, kosu, haljinu, nesvesne pokrete nožnih prstiju i nogu. Sve sam gledao što mi je blizu oku.
Takva devojka se ovde viđa u bogatim krugovima, u urbanim mestima, na modnim pistama. Ne u zabačenom delu plaže, ne u prirodi u ranim satima, daleko od svih.
Rekao sam...
Da sam znao da su žene ovde tako lepe, češće bih dolazio.
Misliš da je sve u lepoti? brzo je odgovorila
Mislim da je lepota širok pojam. Lepota je hod, osmeh, pogled, odeća i stil, misao i glas.
A kosa? pitala je
Da li je i kosa lepota?
Ne samo kosa, nego i vetar koji se pograva sa njom. I to je lepota. Malo sam je iznenadio odgovorom.
Ti si umetnik? pitala me je, bez oklevanja
Za sad, samo rob kapitalizma. Kapitalizam iscedi sve ono razumno što je kod čoveka, pa ga baca u neko drugo skriveno stanje svesti. Tako se posmatra drugačije. Valjda tako posmatraju umetnici.
Ćutala je ... nastavio sam.
Kažu da srce koje je mirno, čita da bi se ubrzalo i uzbudilo, uznemirilo na lep način. A ono srce koje je nemirno, uznemireno, uzbuđeno, koje kuca kao ludo, ono piše, ono crta, ono gleda detalje, ono oseća drugačije, diše drugačije. Drugačije živi.
Ko si ti? pitala je.
Ja sam slikar, ja slikam rečima.
Da li bi naslikao mene? I kako bi to učinio?
Slikanje je ono što vidiš, staviš na papir. Ja kod tebe vidim lepote, bilo bi izazovno, ali i veliko zadovoljstvo tvoje lepote preneti na papir.
Ustala je, stala ispred mene.
Onda sutra, ako dođeš ovde, možda ćeš imati priliku da preslikaš moju lepotu kakvu vidiš, na papir.
Ni reč više nije rekla. Zaputila se ka gradu.
Nastavio sam da sedim, a u sebi vrlo uzbuđen. Još pod utiskom njene pojave. Ima tako lep glas, na svu njenu lepotu. Ne znam joj ni ime. Da li da je pratim?
Bolje ne. Ako ću je videti sutra, bolje da ništa više ne radim po pitanju nje. A ko kaže da će sutra doći?
Ja znam da hoću ... iako mi je danas polazak kući, nekako moram da pomerim za sutra. Prošlo je već neko vreme, a nepoznate devojke u belom nije bilo nigde. Ustao sam i krenuo sam nazad u sobu, da se vidim sa Mirkom i da mu nekako predočim plan da pomerimo put za sutra. Poludeće, ali šta da radim.
Ja želim.
